Kad sam završio čitanje Budenbrokovih, poželeo sam da se u životu, možda baš tada, dogodi nešto veliko i svetlo. Sve vreme, podsvesno, tokom nekoliko nedelja koliko sam čitao roman, imao sam istu želju jer je svaki zenit patricijskih porodica u ovom romanu, u Nemačkoj sredinom 19.veka, opadajući. I ta dekadencija toliko je lična, tako ravnomerno raspoređena i bespogovorna, da mi je na nekoliko mesta došlo da se pokrijem preko lica.
Ono što najviše poražava, jeste da Budenbrokovi ne stradaju zbog kakvog zlog udesa; ne stičete utisak da su se prirodne sile ustremile na uglednu trgovačku porodicu u želji da se viševekovni, aristokratski duh, pohranjen pored gradske kapije i sakriven na prigradskom groblju, tamo, pored visokih borova zajedničke grobnice, slomi. Njihova smrt je u obrnutom, kjerkegorovskom smislu, bolest na život; i kako roman odmiče, manija dobija sve vidljivije, opipljivije oblike svakodnevne anksioznosti sve dok se, na kraju, ne stvrdne u hipertrofiju izvesne patologije, u razrovareni lišaj atavizma ispunjen strahovima i beznađima. Zato nije neočekivano tumačenje koje postoji, a govori da Man koristi zube kao metaforu pokvarenosti. Dok Tomas Budenbrok umire nakon polomljene krunice, pre nego što dr Breht uspe da izvadi truo koren, njegov sin, mali Hano Budenbrok, ima spolja lepe zube, slične majčinim, ali iznutra rđave i sklone kvarenju. I porodični tikovi i opsesije, od Kristijanove hipohondrije (strahotno je u koliko sam se njegovih primera pronašao) i zaokupljenosti samim sobom, toliko duboke i neprobojne da od nje oboli sasvim nepovratno i nezadrživo, preko krhkog Johana čije rane zaceljuju odveć sporo i koji iz dana u dan proverava nove zube na koje sumnja, do Tomasove opterećenosti odabirom odela, kojom pokušava da uveri sebe kako je u ovom životu moguće nešto održati stamenim, na nešto zauvek uticati i produžiti sebe kroz efemerije, čine da od početka stičete utisak nečeg poroznog i osipajućeg.
I pokret malog Johana kojim proverava zub, koji se javlja pred kraj dela, izvesni je način Tomasa Mana da nam stavi do znanja kako se, eto, najzad počelo sumnjati u to da će poslednji član velike loze, to malo, kržljavo stvorenje sklono sanjarenju i muzici, moći da nastavi trgovačke poslove. U to sumnja i mali Johan, svakog dana očekujući da se još neki zub, možda baš taj koji opipava, polomi ili ispadne, i da se zastori života, njegovog života, opšteg života, sasvim sklope u snežni smet.
Sećate se u Zločinu i kazni koliko je Raskoljnikovu bilo važno da sazna da li je Napoleon ili vaš? Kako mi sebe vidimo u očima drugih, još jedna je od velikih tema romana. Osećanje dužnosti nadvladava sve obzire; mogućnost da budeš Cezar ili Napoleon u malom gradu sasvim je moguća i teško je odreći se osećanja sopstvene, čvrste materijalnosti. Zato je Antoniji Budenbrok bilo toliko teško u Minhenu, tamo je niko nije znao, a i nije se ophodio prema njoj kako zaslužuje, kako ona veruje da zaslužuje; biti jedan Budenbrok van zidina Libeka ne znači ništa i kad se prvi put osetila ograničena moć imena, Toni se vraća u rodni grad, dok Tomas nikuda iz njega i ne ide.
Bez obzira na stremljenje Budenbrokova ka onome što se može videti, čime se može manevrisati na skali računa i vrednosti, njihova vera u jedan život, zajedno sa promenom istorijskih događaja, premda oni to nikad glasno ne priznaju, počinje da se umanjuje. Zato Lajbnicova teza o ,,najboljem od svih mogućih svetova“ odmah biva prevučena jednim volterovskim đavolstvom. I uprkos skepsi, nijedan Budenbrok ne priznaje da u sistemu održavanog života, postoji nešto što se da menjati, jer se podrazumeva da se tako mora živeti, jer je njihov pradeda ,,putovao četvoropregom“ i bio priznat i bogat. Zato Tomas odbacuje Šopenhauerovu knjigu i verovanje u opštu, deklasiranu tipologiju bića; zato naređuje, nakon inicijalnog ushićenja, da se knjiga sakrije; Šopenhauerova teorija ne vredi ništa ako je lični identitet izgubljen.
To na kraju romana potvrđuju preostali junaci koji veruju da će se posle smrti svi članovi porodice Budenbrok, takvi kakvi su bili, ponovo susresti. Njihovo verovanje samo je delom duhovno, ali su niti koje ga povezuju suštinski materijalne. Velika putanja života ugledne porodice mora se nastaviti, makar to bilo posle smrti, ma gde, u bilo kom vremenu.
Više o korišćenom izdanju možete saznati ovde.