„Sve što imam da kažem o 2023. godini je da se Miloš Lazarević uselio u moju biblioteku. Ništa više nije bitno. Ovo je momenat godine i života. Moja sestra Bronte je izdala zbirku poezije. 🥹
Volela bih da nisam toliko glupava za poeziju, pa da mogu istinski da razumem i kritikujem Miloša. Miloš ima tu sreću da ja o poeziji ne znam apsolutno ništa, jer opšte je poznato da čovek najviše kritikuje one do kojih mu je naviše stalo, ali kako da kritikujem nešto što ne znam? Da je izdao prozno delo, njega bih iskasapila. Da je napisao delo Prusta dostojno, ja bih mu našla 550 mana. Mora tako. Ko će kome, ako ne svoj svome. U mojoj glavi, to radi prijatelj.
Kako se Miloš izvukao, on kritiku da dobije ne može, ni javno, ni privatno. Za poeziju znam samo da kažem da li mi je lepa ili nije, a Miloševa mi je prelepa. Ko bi rekao da takva lepota može da izađe iz jednog tako groznog čoveka zaostalog u prvoj polovini 19. veka. ❤️ Miloš poeziju piše kao što radi sve u životu, kao da ima 200 godina. Da ne znam čoveka, rekla bih da je u dubokoj starosti. Da je neko drugi u pitanju verovatno bih ovu misao sročila u stilu ,,pesnik pokazuje toliku zrelost u svom izražaju da je prosto nepojmljivo da ima svega 28 godina i da mu je ovo prva zbirka.” Pošto mi je pesnik i prijatelj, ja ne mogu tako da ga pohvalim. Ja moram da mu kažem da ima 200 godina. Ko će kome, ako ne svoj svome.
Ja ipak ostajem glupa za njeno potpuno razumevanje. Još uvek nisam naučila da valjano čitam poeziju, osim ukoliko nije ona s Instagrama. 😅 Pravu poeziju meni ipak mora neko da pročita, da bih je istinski upila. Ne znam zašto je to tako. Pošto se Miloš nije udostojio da upregne svoje karuce i izrecituje mi svoju zbirku na kućnom pragu, ostavljena sam sama da tumačim njegove stihove, i znam da većinu nisam razumela, ali znam i da jednu pesmu zaista jesam, i da sam plakala, i da je volim, i da bih volela i da mi je neko recituje, i peva, i da je ona nešto toliko prelepo, da meni ostaje samo da vam je prepišem ovde, da i sami vidite koliko je lepa i koliko je Miloš lep kao pesnik, ali samo kao pesnik, jer kao čovek je Miloš. Ko će kome, ako ne svoj svome.
XLI
mislio sam da smrt
nema nikakve veze sa mnom
samo je trebalo da se setim:
najviše boli kad se vraćašne postoji prostor nekadašnje topline
sve su bliskosti otišle na putne poznajem ljude koje srecem
nikad ne gledam ispred sebe,
od sveta dostupna su moja rebra
sisam nekoliko lizalica na dan
i tad mi najviše nedostaje zelena cucla
i moja mama kakva je nekad bila
na dovratku, s tanjirom punim tostoranih sendvičima
kako kaže još je rano, na rođendan niko ne dolazi u podnesmrt
to su zaokružene slike kućica na naduvavanje,
jeftinih čokolada i karmina na obrazima;
topot miliona pasa
koji me uspavljuje
i moje oči pune su odmora
te slike nešto govore
opipljivo –
ničeg mekšeg od senki.(iz zbirke Ničeg mekšeg od senki)“
Tekst Ivane Janjić preuzet je sa Instagram naloga estergrinvud. Celu objavu možete pogledati ovde.