Nesporazum u Moskvi je novela nastala između 1966. i 1967. godine. Trebalo je da bude objavljena u okviru zbirke Slomljena žena, ali ju je Simon zamenila pripovetkom Doba diskrecije. Nisam siguran koliko je tačan podatak da je Simon odbila da objavi novelu jer je u njoj ovekovečen odnos i brak sa Sartrom, ali to ostaje jedan od podataka trivije koji može, a i ne mora doprinositi tumačenju dela.
Novela govori o bračnom paru u penziji – Nikol i Andreu – koji na kratkom proputovanju kroz Rusiju doživljava egzistencijalnu i bračnu krizu. Narativni tokovi se međusobno smenjuju, pokazujući kompleksnost međuljudskih odnosa, ali i potvrđujući jednu od glavnih teza Sartrovog stvaralaštva: nemogućnost fiksiranja drugog. Neprestano se prepliću lično i kolektivno: Andre i Nikol putuju u SSSR u trenutku velikih kriza i promena – ovekovečeno kroz dijaloge s Mašom, što istovremeno služi kao podloga za dublje, važnije nerazumavenje sopstvenog života, cilja i uloge u postojanju drugog. Tako dobijamo površni pregled o Sovjetskom Savezu šezdesetih godina XX veka, ali su politička dešavanja i društvene promene samo dekor. I Nikol i Andre, za razliku od Bureta Isidore Sekulić, u kom se čini da devojčica naglo biva postavljena u vreme, pokazuju kako ne postoji konačno pozicioniranje u vremenu, već neprekidna, konstantna svesnost o nemogućnosti zaustavljanja subverzivnog delovanja. Kroz jeftine ramove kao što su posmatranje tela i uma koji postaju raslabljeni, labavljenje volje, nesklad između telesne tromosti i duhovne vitalnosti, Simon donosi posledice protoka godina koje, u brzom smenjivanju sekvenci i narativnih tokova, odražavaju anksioznost prolaznosti i nerazumevanja. Starenje je i strah od samoće, što Nikol oslikava primetivši kako je „u Parizu znala sve prodavnice na Bulevaru Raspaj; mnoga lica su joj bila poznata, svi su razgovarali s njom.” I Andre i Nikol imaju potrebu da budu potvrđeni u očima drugih: Andre je razočaran što nema dovoljno vremena da razume aktuelni svet i pogrešno veruje da je u ćerkinim očima promašen čovek, dok Nikol ne samo da u trenucima besa krivi supruga za to što je nikad nije podsticao na rad, već ističe kako se „odrekla svih svojih ambicija iz mladosti” kako bi mu udovoljila. Starost je i pitanje identiteta: nije samo važno da nas neko vidi, već i da budemo viđeni. Trvenja i sumnje retko gde dostižu kulminaciju, previranja su deo unutrašnjih monologa, nemogućnosti iskazivanja i komunikacije. Čak i na kraju, kada se čini da je svađa između supružnika dobila konačan rasplet, ne dobijamo uvid u dubinu, već skoro deus ex machina rešenje koje svojom izveštačenošću, ali i jednostavnošću, ide u prilog proživljenom i neiskazanom. Međutim, nesporazum govori da, bez obzira na razrešeni problem, dva ljudska bića nikada ne mogu do kraja biti razotkrivena, i to kroz sledeći dijalog:
– Da li ti meni uvek sve otvoreno kažeš?
Oklevala je:
– Skoro sve. A ti?
– Skoro sve.
Glavni problem novele je njen pamfletski karakter i nedostatak dubine. Likovi su glasni u svojim emfatičnim osećanjima, ali se čini da Simon nikada ne ide do kraja. Sporedni likovi, kao što su Maša i Filip, služe kako bi se kontrastirao stepen nedostatka sloge i pomirdbenosti, istovetnost problema. Na taj način ovo delo ne dobija čvrste oblike dovršenosti, već skice koja ostaje nerazrađena na obodima ideja. I lično i kolektivno se prepliću, ali ne dostižu svoju krajnju tačku. Ostaje utisak nedorečenosti i površnosti, što je na planu ljudskog života u smislu odvijanja jednog odnosa razumljivo, ali likovi, pre svega, moraju biti prvo likovi, a ne ideje. Dijalozi su često usiljeni i, poput junaka, služe za iznošenje stavova koji ne moraju nužno da pripadaju likovima, jer ni oni sami nemaju do kraja oblik stvarnosti i istinitosti.
Više o korišćenom izdanju možete saznati ovde.