Profesor je prvi roman koji je Šarlota Bronte završila, premda spada u poslednje koji su objavljeni. Pravljenje građe je započela 1844. ili početkom 1845. godine, po povratku sa studija iz Brisela. Poslednji se pojavio u štampi, a prethodili su mu Džejn Ejr, Širli i Vilet. Prema temama i zapletu, po mnogo čemu sličan Profesoru, Vilet se smatra dovršenim oblikom onoga što je u Profesoru samo skica.
Radnja prati Vilijama Krimsvorta koji, raskinuvši s tiranijom brata Edvarda i osećanjem dužnosti koje ga je pritiskalo da postane trgovac, odlučuje da otputuje u Belgiju gde, igrom sudbine, započinje karijeru profesora engleskog jezika. Suočen s pravilima strane zemlje i njenim običajima, mora da prokrči sebi put do uspeha teškim pregnućem i zalaganjem.
Bez obzira na to što se mogu naći sličnosti između dva romana, oni su više koincidencije koje, čak i kad bi bile drugačije, ne bi izmenile glavne tokove teksta. Pored toga, ne postoji krucijalna osobenost jednog u odnosu na drugi roman, po čemu bismo zaključili da su slučajnosti relevantne. Naprotiv, Šarlota Bronte, poput svojih sestara, ostaje verna brigama i predmetima koji su zaokupljali književnice istog perioda: ekonomsko osamostaljenje žena, obrazovanje, sloboda, religijski kontrasti; dok je radnja smeštena u uske okvire pansionata, a profesija svedena na podučavanje (za više informacija o žanru i rodu, proverite eseje Sopstvena soba i Tri gvineje Virdžinije Vulf, kao i tekst Žanr i rod Meri Iglton).
Uprkos tome što hronologija objavljivanja i pisanja ne mora da oslikava i hronologiju kvaliteta dela, treba napomenuti da su Džejn Ejr i Vilet narativno uspeliji romani. Profesor ne obiluje retardacijama i bespotrebnim vraćanjima u tekstu, te početak ume da zavara. Međutim, bolja dinamika ne može da nadomesti nedostatak drugih kvaliteta neophodnih za valjan roman (čemu prilazim deskriptivno, nikako normativno), a ti nedostaci bi se, u ovom romanu, prikazivali sledećim redosledom: nedovoljno razvijena psihologija junaka ( pri čemu je lik Zoraide Rojter najuspeliji, jer se autorka posvetila razlozima zbog kojih nešto čini, a ne njenom opisivanju isključivo za potrebe tuđeg isticanja), pamfletski karakteri koji defiluju kako bi predstavljali makete, nužne kontraste za ciljeve i moralna načela profesora Krimsvorta i njegove žene Anri. Tamo gde je dobra, autorka postiže izvrsne pasuse, a to su, uglavnom, kratki delovi u kojima se bavi, manje na pamfletski način, a više proživljeno, duboko, ispovedno, pitanjima ženskog ekonomskog osamostaljenja:
– Zamislite da se udam za Vas a Vi da me izdržavate, gospodine! Ne bih mogla da to podnesem; i kako bi mi glupo prolazili dani! Vi biste bili odsutni podučavajući od jutra do mraka u zatvorenim, bučnim učionicama, a ja da lenčarim kod kuće, besposlena i usamljena. Bila bih očajna i mrzovoljna i brzo bih Vam dosadila.
– Frensis, mogli biste da čitate i učite, dve stvari koje toliko volite.
– Gospodine, ne bih mogla; ja volim da provodim život u razmišljanju, ali me još više privlači život od akcije.
ili nadolazećom hipohondrijom koja mrsi niti srećnih dana:
Bila je moj poznanik, ne, moj gost u detinjstvu. Gajio sam je godinu dana; za to vreme bila je pored mene. Išla je na počinak sa mnom, jela sa mnom, šetala sa mnom, pokazujući mi usamljene kutke u šumama, spilje u brdima, gde smo mogli da sedimo zajedno i gde je ona mogla da prebaci svoju turobnu koprenu preko mene i tako mi sakrije i nebo i sunce, travu i zeleno drveće; držala me je čvrsto na svojim kao smrt hladnim grudima i grlila svojim koščatim rukama. Kakve mi je sve priče pričala u tim trenucima! Kakav mi je govor držala o svojoj postojbini – grobu – i stalno ponavljala kako će me tamo uskoro odvesti; a onda, odvodeći me na samu ivicu crne, sumorne reke, pokazivala mi je, na drugoj strani humke, spomenike i natpise koji su stajali uspravno obasjani svetlošću bleđom od mesečine! „Nekropolis!”, šaputala je, pokazujući blede stubove, i dodavala: „Tu ima jedna palata za tebe.”
Bronteova ima stabilan rečenični tok, te je stilski ovo odmeren roman: oble, dovršene, u većini slučajeva „ukusne” rečenice ne ostavljaju prostora za sumnju da je autorka već u to vreme pronašla neophodni aparat za saopštavanje priča. Međutim, glavni problem Profesora je sredina, koja se kruni i osipa. Drugom delu knjige fali još toliko strana kako bi predstavljao protivtežu prvom delu. Zbog broja strana koji nedostaje, javljaju se i već napomenuti problemi u narativu: skučen prostor ne ostavlja mogućnosti dubljeg razvoja, kako likova, tako i situacija koje bi bile življe, stvarnije.
Biografizam ovde može biti zabavan deo tumačenja, ali ne i presudan. Tako ćete nabasati na zanimljive opaske o Belgijancima, njihovom obrazovanju i običajima, ali i na klasičnu, englesku nadobudnosti, do kraja prilično kritikovanu.
Ako ste, poput mene, Profesora uzeli nakon romana pomenutih na početku ovog teksta, onda ne očekujte nešto što će baciti novo svetlo na stvaralaštvo Šarlote Bronte. Za opsesivce, ovo može biti samo zanimljiva preteča Džejn Ejr ili ćudljivoj Lusi Snou.
Više o korišćenom izdanju možete saznati ovde.