Neki ljudi sijaju kao šećer na suncu

Bebi Dol je u svom dnevniku pisala da „neke kuće sijaju kao šećer na suncu, tako im se raduješ”, s tim da nisam siguran da je radost prava reč koja bi mogla opisati stanje pred promociju zbirke, kao i vreme organizacije događaja. Verovatno bi se mogle pronaći pametnije, adekvatnije reči za isticanje unutrašnjeg osećaja onoga ko prvi put treba svoju knjigu da predstavi javnosti, da nešto o njoj javno kaže – a da to ne budu banalne poštapalice ili suvoparna teorija – ali ću to ostaviti drugima, a opisivanju pristupiti u odnosu na trenutno raspoloženje.

Za početak, drago mi je da smo promociju ostavili za maj. Imajući u vidu da je izašla krajem novembra, vreme praznika nije pogodno da se upriliči bilo kakav događaj. Prvo, većina odlazi iz Beograda da uživa u čarima izvan gradske gungule; drugo, džepovi su, u to vreme, po prirodi stvari plići. Znam da nepisano pravilo nalaže da se promovisanje knjige organizuje neposredno nakon njenog izlaska, ali to nekada može biti i kontraproduktivno: sve se dogodi u kratkom roku i delo prestane da živi. To ne znači da će moje postojati duže, ali ako uzmemo u obzir činjenicu da smo napravili sajt, delili knjigu po mrežama, Jutjubu i drugim platformama, nije bilo potrebe da se odmah iskoriste sva oruđa. Za kraj, mi smo kao medvedi – sunce nas gurka napolje iz stanova. Naravno da na život jednog dela ne utiču samo efemerije, ali u vremenu ekspanzije audio-vizuelnih medija i hiperprodukcije, razmišljati o marketingu postaje vrsta imperativa. To i dalje ne znači da je njegov život tako lako predvidiv. Knjiga ima puteve koji ne zavise od objektivnih merila. Život teksta ima lične uspone i padove, i oni nemaju nikakve veze s autorom i njegovim pregnućem da delo učini dostupnim. Trajanje književnog dela ima svoje zakonitosti, a tom prostoru i vremenu autor ne može pristupiti, bez izvesnog nasilja nad poretkom stvari. Nasilja koje ne treba da želi, a još manje da sprovodi.

Odabir mesta je bio poseban izazov. Lično, ljubitelj sam „klasičnijih”, formalnijih prostora, tako da smo se dvoumili između mešavine kafea i knjižare ili kakve biblioteke, kulturnog centra i slično. Polet se pokazao kao valjan odabir – ljudi su mogli da naruče piće i opuštenije prate događaj što je, po mom mišljenju, bio pun pogodak, bar za prvu promociju. Jedine zamerke lokalu su konobari koji, bez obzira na to što su odradili svoj deo posla, on je često bio odrađen traljavo. Drugi problem tiče se čistoće. Patina karakteristična za ovo mesto je u redu i svi smo na nju navikli, ali nešto sasvim drugo je osnovna higijena (brisanje prašine, stolova i drugo), o čemu mislim da se mora povesti računa.

Preskočiću pasuse posvećene tremi i anksioznosti, jer se podrazumeva da su bili prisutni. Ne u enormnoj meri, ali je prirodno da vam je stalo da sve prođe u najboljem redu. Posebnu vrstu „straha” osećate pred svojom porodicom, ali je to osećanje kome bi se mogao posvetiti čitav tekst. Na kraju dana, sve je bilo i više nego dobro, a slobodno mogu da kažem da smo – da ste – premašili naša očekivanja. Dodao bih i iznenađenje vlasnika lokala koji je nonšalantno dodao, pomalo začuđen, da je lokal dupke pun. Drago mi je da ste želeli da čujete to što smo za vas spremili i da su govornici, moderatorka, pa i ja s njima, odradili svoj posao kako treba. Dobio sam pregršt poruka u kojima mi govorite da ste se lepo proveli, da nije bilo dosadno i da se o zbirci reklo dovoljno, bez upućivanja na određena tumačenja, što i jeste bio moj cilj. Uprkos tome, sitni propusti su morali da se dese. Zaboravili smo da poređamo primerke zbirke ispred govornika, a na kraju i da pitamo publiku da li ima nešto da doda. Plašili smo se da će se sve odužiti, imajući u vidu isprva veliki broj pitanja. No, sve to može da prođe ispod radara.

Ono zbog čega je ovaj događaj možda i jedan od najlepših u mom životu – ako prenebregnemo činjenicu da se iskustvo prve promocije možda više ne ponavlja – jesu ljudi. Ta količina topline i podrške jeste nešto što vam vraća nadu da sve što činite nije uzaludno. Nije bilo moguće izbeći ovaj kliše, ali su valjda i neki klišei tu jer su prosto istiniti. Ono što je ostalo u srcu, jesu lica, prisustva, kontinuitet neizmerne podrške iz godine u godinu – što privatne, što javne, posebno na platformama – i, uprkos tremoru nerava koji se možda nije video, a kasnije svakako prestao, svakom vašem dolasku sam se ipak radovao; jer neki ljudi zaista sijaju kao šećer na suncu, i tako sam vas dočekao; tako sam vam se i obradovao.