O čitanju

Ne bih mogao da pišem o čitanju bez osvrtanja na dekor koji predstavlja organski deo procesa osamljivanja i sagovorja. Razmislivši o uslovima, razmerama i značenju čitanja, bilo je nemoguće odvojiti ga od događaja i atmosfere godina, kao što se putovanja sećamo ne po posetama muzejima, već prema klonuću ili užurbanosti kojima smo glave naslanjali na kakvu fontanu ili stub, otkirvši, zatim, da istorija daje potporu pokretu toliko svakodnevnom, da bežimo s osećajem stida, ubrzo zaboravivši, pod navalom utisaka, nemili događaj, sve dok decenijama kasnije ne iskrsne, sasvim slučajno, kao rukopisi iz školskih spomenara, prema kojima prepoznajemo lica kojih se više ne sećamo i godine čiji broj ne znamo.

U svom eseju O čitanju, Prust je istakao da rana čitanja u nama ostavljaju slike mesta i dana, a kako smo nesposobni da istinski živimo u sadašnjosti, pošto nam tek prošlost udaljava, izoštrava sliku minulih dana, tako su letnji raspusti – sati posvećeni čitanju – vezani za hlad pod starim orahom, koji smo kasnije isekli zbog postavljanja žice, gde je baka provodila jutra. Čim bih otvorio oči, nerasanjen i probuđen zvucima što su dopirali kroz odšrkinute prozore, i dalje bez namere da izađem iz kreveta, po inerciji, činom neodvojivim od buđenja, stvorio bih pored sebe, kao hladnu stranu jastuka, deo jutra, čudom prenesen iz nebeskih njiva i postavljen u dno dvorišta. I već bi bilo kasno za san, jer se na stočiću pored kreveta nazirala rikna i ja bih, pre no što se obučem i zakoračim u dan, u samoći osenčene sobe, osluškujući metež nadolazećeg dana, kao da se soba nalazila iznad prometnog trga, prelistavao i mirisao stranice. Navika je ostala:  kad sam prestao da ustajem rano, držao sam knjige pored kreveta, kako bih, odmah po ustajanju, mogao da ih barem dodirnem – i kad nije bilo vremena za čitanje – jer nas bezobalnost života primorava da se oslanjamo na predmete – ponajviše one što su dugo s nama – jer, ako ne njihova forma, a svakako odolevanje vremenu pruža čoveku iluziju da se, što smo bliži starosti, tremor meseci i dana može ublažiti, da smrt ne znači biti go i otvorenih očiju.

Tokom doručka, majka bi me opominjala da jedem na miru, ali je izneseni primerak – nekada i više njih, naslaganih na gomili, te bi sunce, provlačeći se kroz orahovo lišće, bacalo blagu svetlost kandila – izvirale iz okvira tih pastoralnih scena, kao obećanje užitka koji me očekuje. Provodio sam minute u odabiru, sedeći pored bake, čije je ritmično prebiranje boranije i odlaganje u praznu kantu, praćeno melodijom tupih predmeta, upotpunjavalo radnju, pridajući svečani ton nečemu što nikad nisam osećao kao razbibrigu.

Mi čitamo tako što knjigu posmatramo kao eksterni predmet, spoljašnji događaj koji svesno odelimo od svog života, poput činova što, čim zatvorimo vrata, budu prepušteni zaboravu nameta, ili kao integralni deo fizičkog i mentalnog stanja. U drugom slučaju, ostajemo prepušteni usamljenim sanjarenjima, verovanju da je misaoni tok, porinut u stranice knjige, samo nastavak ulančanih planeta, davno ugaslih i zaboravljenih, čije vratnice, jednom otvorene, bivaju revitalizovane, rekomponovane u svojoj istini. Zbog toga bdimo nad otkrivenim rukopisom pisca za čiji smo opus mislili da je zaokružen, jer čulo lepote u celini prepoznaje samo istine koje ne pripadaju isključivo sadašnjosti. Tako nas sirov, opustošen odlomak Milene Marković oduševi neulepšavanjem, krutošću Balzaka ili bezbojnošću ranog Stendala; ali, nakon nekoliko desetina strana, osećamo se kao u starim železnicama što decenijama putuju istom trasom, tako da se više ne trudimo da putnicima, koje do sada nismo videli, ukažemo na pejzaž jer, kao što fizički putevi što se ponavljaju u beskraj lišavaju svežine predeo kroz koji prolaze, tako i pisci, opisima, radnjom i logičkim usmerenjem svog naboja, postaju taoci teksta, a čitalac zatočenik intenziteta što se sve više tanji. Istina u književnosti, i kad je refleksija stvarnosti – ako takva postoji – može to biti samo delimično. Sadašnjost naših književnih istina takva je – kao istine o nečijem životu – da se mora periskopom posmatrati kroz vodeno dno prošlosti. Ako je literatura bliska sadašnjem trenutku, primorava li nas da gledamo u već poznato našim čulima i umu – koliko god bilo istinito – odaje utisak podražavanja, prepisivanja forme stvarnosti kojoj svedočimo. Kada se kaže u pamfletskim, novinskim člancima, da je pisac verno preneo duh vremena, važno je pitati kog vremena? U mladosti, okretao bih se literturi koju nisam do kraja ni razumeo, za čije logičke sudove je moj um bio nezreo ali koja je, za razliku od često prepisivalačke književnosti sadašnjice, nudila još jednu komponentu – koju samo prošlost može ponuditi – a to je dubina raskoraka. Prošlost i rđavu literaturu presvlači patinom, tako postajući i estetska komponenta jedne nauke, zbog koje smo skloni da autorima iz prošlosti previđamo greške, koje savremenicima strogo zameramo. Literatura, kao i vreme, ostvaruju totalitet onda kada se mogu posmatrati iz daljine, kad se iz njih, kao iz staklene kugle, više ne može izaći – niti primaju koga unutra – već se živi svet, varijetet oblika, istražuje s distance. Upravo zbog odnosa prema istini – ako nismo čitalac za koga je knjiga sezonski ukras – pre ostvarujemo odnos s klasicima, nego sa savremenicima. Ne zbog njihovog apsolutnog odolevanja vremenu – ni knjige nemaju tu mogućnost – već zato što osećamo da čitamo o događajima, ličnostima, predstavnicima, supstratu istorije što se, bar fiktivno, zaokružila. Kontrastno, književnost sadašnjice, premda se može ocenjivati u odnosu na uspelo – ili ne – korišćenje književnih tehnika, istina njenog totaliteta – ako je autentična – delom leži u budućnosti, kao pisma vladara, pohranjena u sefu, čije se otvaranje zakazuje za trideset godina nakon njihove smrti, gde će potomci krune – ako ih bude – saznati motive, do tada nerazumljive i sakrivene. Izuzeci, bezobalna snaga određenih pisaca može prosijati i u sadašnjosti jer, pored sposobnosti podražavalačkog uvida i moći transpozicije, sadrži i vanvremenost, te tako stihovi Ivana Isailovića

ako postoji svetlo na kraju tunela tamo mora biti majka

predstavljaju kratke predahe između vremena, ispunjenje natpisa Rigvede da

ima toliko osvita

što još nisu zarudeli;

ili razbokoreni stihovi Nikole Đurića, sažeti u izrazu, blistavog uzleta

plitak osmeh

nad nekom davnom slikom

što nas je napojila

i otišla

odvajaju se od nemotivisane hermetičnosti savremenika, vasrsavajući setne predele Horacijevih Pisama. Ničeova apologija filologiji uči „kako da se dobro čita, što znači da se čita lagano, temeljno, pažljivo, smotreno, sa unutrašnjim mislima, s odškrinutim mentalnim vratima, nežnim prstima i očima“, i može se primeniti na otkrivanje kvaliteta savremenika, koji ne moraju biti značajni samo zbog uvođenja novine, iskoraka u književnosti, te tako omrznute reči među onima koji umeju da čitaju stomakom da, slušajući književnu javnost i potrebu da se tekst, po svaku cenu, svede na senzaciju ćiftinstva, komplikovanu ukrštenicu protiv literarne demencije, zaboravljamo upute T.S.Eliota da pisac može biti „najautentičniji tamo gde podseća na svoje prethodnike“. Čitanje je i vraćanje mestima koja smo već posetili što, često, odnosi prevagu nad nepoznatim destinacijama, a po kvalitetu se s njima ne može kategorijalno porediti, jer se ne samerava prema objektivno procenjivoj vrednosti – u književnosti je takva pretenzija čisto deskriptivna – kao što je broj znamenitih objekata ili ekonomski rast, već prema duhu koji nalazi potvrdu svojih sanjarija u kakvom zaboravljenom kapitelu ili balustradi. Zato bih pre utkao nekoliko popodneva u naherene krovove nad ustajalom rekom Vodenice na Flosi gde, čim se osamim, čujem zvonike kako najavljuju večernju službu, kao što je crkva Svetog Marka u našem kraju, uvek zaticala baku poluspremljenu, užagrenih očiju dok smo, na putu oivičenom dudovima trčali ka crkvenoj porti, nego u nefleksibilnim Školicama, gde sam čekao, kao što se bolesnici, kojima je preporučen boravak na suncu, premeštaju s jednog mesta na drugo, ali ne mogu da odgonetnu filozofiju oblaka.

Zajednička crta klasika i savremene literatura – koja nadilazi nedostatke svog vremena – leži u tome što ne pokazuje, već prisiljava na sanjarenje. U doba racionalizacije, svaki govor zvuči kao didaktički psalam, dok je okretanje klasicima, potreba nekad sasvim lišena intelektualnog zadovoljstva, čisto fizički nagon da naslonimo glavu na mramorni stub „prošlosti uskrsloj usred sadašnjosti, s tom svojom pomalo nestvarnom bojom stvari koje nam svojevrsna iluzija predočava, tu, na nekoliko koraka, a koje su, zapravo, udaljene vekovima“. Lakše je spoznati svoju misao, nego osećanje, o čemu svedoče tomovi Virdžinije Vulf kojima sam se kao mladić vraćao, zapetljani, lucidni pasusi gde se, nasuprot uvreženom mišljenju o dominantnosti toka svesti, što u okvirima zapadne civilizacije najpre upućuje na oštricu hladne logike, postavlja pitanje ne o tome šta misle gospođa Dalovej ili Lili Brisko, već šta osećaju, te je svest podređena višoj snazi instinktivne spoznaje, dok se razum, zatvoren primerak retke životinje, u laboratorijskim uslovima izučava, izlaže uticaju osećajnosti, neposrednosti, jer se čovek vodi ne zakonima razuma, već srca, usled čega je i Lili Brisko „imala svoje snoviđenje“.

Zašto čitamo zvuči pomalo naivno, poput radnji na koje smo se toliko navikli, saobrazili ih domaćem životu, da zapitanost nad tim postupcima izaziva podozrivost, kao kod članova kulta što su razvili poseban jezik prepoznavanja, te i najmanji iskorak – obično pitanje – zvuči preteće. No, površinska naivnost nekih pitanja – glatka paluba prekookeanskih brodova – otkriva skriveno dno, civilizaciju organizovanih laži. Uprkos pamćenju, nemoguće je prodreti do krajnjih zaključaka; prepušteni smo isprepletanom odnosu naknadno zamišljenih uzroka i posledica, koje nemaju uporište u stvarnosti; problematično, ne samo da određeni deo života više nije aktuelan, već je toliko udaljen, da je rekomponovanje njegove istine kao pisanje romana: uzimamo u obzir istinite geografske destinacije, ali su putevi što vode od jedne tačke do druge plod mašte.

Posuđivanje dela iz školske biblioteke, stavljanje kartona u futrolu – preteča činova odraslih, formalnosti što i obespravljenim nude sliku lažnog dostojanstva – a zatim prezir s kojim dečaci, često, odrastaju na selu, ako ih običajno pravo pre vidi u seniku nego za knjigom – skupo zakidanje vremena – stvorili su od čitanja eskapizam, naivnost godina na osnovu koje, kasnije, i odrasli veruju, izlišnim inatom, da je odolevanje zabrani potvrda kvaliteta.

Noć – svršetak dana, ujednačeno disanje u sobi pored – bila je za mene inicijacija u drugi život što se nije nastavljao na vreme – trajanje izvan vremena – gde sam, kao u kutiji za sove – Noje u sanduku rasplinutog mora – primicao slova akvarijumu na struju, ugradnoj lampi, te su rečenice, obojene leglom riba što su, krstareći s jednog kraja na drugo, dodavale usamljenim noćima nešto lažno veselo. Intimnost sklopljena s knjigom ostala je i kad više nije bilo potrebe za skrivanjem, jer tajna čini prijateljstvo daleko više no naklonost; tajna stvara naklonost. Istovremeno, osluškujući korake, nesvesno sam tražio odgovore na poglede što bi, sve češće, iskrsavali za stolom, a dečija intuicija je predosećala da su od iste tvari kao i očevo mrštenje zbog odabira dramske sekcije, što sam čuo sasvim slučajno dok su verovali da spavam, te sam, bdeći nad knjigama, bez jasnih pitanja, ali vođen osećajem zabludeluh, okrenutih nečemu većem od njih, gledao na porodične događaje kao kroz staklo inkubatora, u kom se telo presporo razvijalo i roditelji su, oslanjajući se na krhku pregradu, između besa i sažaljenja, unapred, u onome što bi mogla biti prednost, videli nedostatnost, okrnjenost prirode. Telo, poput električnih automobila što, u slučaju da vozač zaspi, upale alarmni sistem i preuzmu kontrolu, ako ne dobija precizne poruke od razuma – što je bio slučaj – savršeno vodi organizam, skrivenim putevima dopirući do razuma, mimo našeg jezika i svesti, a čega smo svesni po onome što kasnije nazivamo intuicijom.

Tako su rana čitanja bila obeležena nagonom tela da razume, opipa, stvarajući od spavaće sobe mračnu komoru za razvijanje slika, gde se život, ljušteći primarni sloj, otkrivao u negativu simbolima što će se, godinama kasnije, dešifrovati, po redu vremena koji ne razumemo, kao što će otac, meni tad odraslom, donositi kutije knjiga za koje sam se, ranije, toliko plašio da pred njim čitam. Kad bismo mogli sagledati budućnost, ne bismo se čvrsto držali ni za jedan lik našeg života, jer mi se, nagonski, oslanjamo na zablude o nepromenljivim suštinama, ponavljajući greške roditelja kojima, unapred, stvarima pripisujemo nešto statično, nepravedno fiksirajući njihovu prirodu dok, naprotiv, kao u vodvilju, jedan isti lik promeni nekoliko maski da i ne primetimo; tako se i lica naše mladosti nalaze u pokretu – i mi s njima – te su iznenađenja na tom polju samo propusti pažnje i logike. Prema entuzijazmu naučnika što, na početku istraživanja, nagomilava materijal da bi ga se postepeno oslobađao, zaokupljao sam pažnju nizanjem žanrova – dominanta su bile dečije pustolovine – da bi od nekih ostale samo korice u vitrini. Kako bi se dečija mašta uzburkala prepoznajući postupak, osobinu iz stvarnog stvarnog života, kao što sam, čitajući Žudnju za životom, zamišljajući kolibe Malog Vasmea, gde su prvu skicu dobili Ljudi koji jedu krompir, predočavao sebi stanje nemaštine, ležeći pored kućne peći, kroz čije staklence je vatra izduživala sobne predmete, ispuštajući pramenove dima, čiji će me miris kasnije uvek asocirati na Van Goga i zimu.

Pored potrebe za razumevanjem logike življenja, želja za putovanjima utkana je u čitalačke sate tesnim vratima grčkih, provincijskih krčmi, obećanjem zajedničkih lutanja koja mi je majka otkrila, krstareći sa mnom Sredozemnim morem. Zato sam čitao i bljutave putopise, priručnike o poljoprivredi, ali i snene opise Margerit Jursenar – rimske stubove obojene Hadrijanovim pogledom – da bih produžio spisak putovanja, što su trenucima naših letovanja i zimovanja – bez oca – dodavali poseban dekor svakodnevici, odnosima, te sam pod Akropoljom prvi put uvideo da je majku moguće voleti sasvim drukčije – da je i sama drukčija – izmeštena iz rama svakodnevlja. Ljubav je od mesta i godina, kao što je jedan lik, osoran pri slabom svetlu, promenom slakla na objektivu, biva topao i nasmešen. Čitanje je potvrđivalo prošlost, te mi je, poput razgledanja porodičnog albuma, vraćalo situacije kojih se više nisam sećao, time obnavljajući ne samo ljubav, već i nežnost. Tako sam se čitajući Vajldov tekst o estetici, zahvaljujući spoju reči što je ukazivao na magle engleskih slikara, prisetio letnjeg dana u Poljskoj, kad mi je otac poklonio figurinu Homera i predao – suzdržano – uz rečenicu „za tvoj radni sto“, što me uverilo da je, za razliku od majčine nežnosti, koja je bila podložna promenama pod utiskom mesta, očeva ostajala u granicama njegovog lika, malo razblažena, ali autentičnija. Za tvoj radni sto je postalo zalog ljubavi, pa sam oca, od tada, gledao kao kroz krov kupole, snažnog i ozbiljnog, ali u vremenu prema meni – tad i nikad više – nasmejanog.

Kombinovanje želje za putovanjem, koju je čitanje prevodilo u stvarnost, s nagonom što se instinktivno useljavao u svest, činili su oblik života koji je, putem čitanja, predstavljao prag budućeg duhovnog stvaranja koji mi ne slutimo i koji prošlost, na koju se osvrćemo, razotrkiva. Čitanje predlaže nove načine ljubavi, jer izvodi iz usamljenosti osećanja, prikazujući perspektivizam, važan koliko za svakodnevni, toliko i za duhovni život. Zato je literatura još uvek poslednje utočište ne jednog, već svih života, gde se, kao u dvorani s ogledalima, razmeštajem stakala, otkrivaju slojevi iste stvarnosti – naše stvarnosti – kao slučajni.  Čitajući, usvajamo tok literanog vremena – svakog vremena – što se tiho upliću u vreme aktuelne stvarnosti, uvek je pomalo menjajući, zašto što stvarnost svakodnevnog života  kaska za vremenom knjiga. Za svakodnevlje, literatura je „osvit koji još nije zarudeo“, dok čitanje ne samo da revitalizuje prošlost, ukazujući nam da zaboravljene ulice u Veneciji nisu samo delovi turističkih knjiga, već je u njima, još uvek, moguće izgubiti se, dok književnost pokazuje na naporedno postojanje vremena, ulančavanje epoha – ličnih, istorijskih – koje su prolazne kao i godine. Time jedino čitanje omogućava da se življenje, makar potencijalno, ostvari u svom totalitetu, jer su samo tu i život i smrt – kao dva rasklopljena oka – uvek otvorena ka nebu.

Citirani delovi su iz sledećih dela:

• Zbirka poezije Za zubima Ivana Isailovića
• Ptice su otišle Nikole Đurića iz još uvek neobjavljene zbirke
• Osvit – Fridrih Niče
• O čitanju – Marsel Prust
• Eseji – T. S. Eliot

Naslovna slika: Van Gog, Une Liseuse De Romans