U zbirci eseja Protiv interpretacije, objavljenih u periodu između 1962. i 1965. godine, Suzan Sontag posvećuje nekoliko stranica Sveskama Albera Kamija, dotičući se „suštine“ njegovog opusa i kritikujući političko ćutanje pisca „koji se ponaša kao savest javnosti“. Uprkos razotkrivajućim uvidima – u kontekstu ovog eseja i pogleda na određene Kamijeve romane – senčeći gledišta koja nas opredeljuju za jednog, a ne drugog pisca, razlažući dubinu subjektivnog, što od umetnika čini „našeg“, a ne „tuđeg“, ne uspeva metodološki, a još manje idejno, da ostane konzistentna u građenju argumentacije koja bi, dalje od pristrasnih ubeđenja, iskazala zasnovanost u činjenicama.
Analizirajući domete dela Albera Kamija, autorka navodi da „tri romana, priče i drame imaju tanku, donekle skeletnu prirodu koja ih čini sasvim nedovoljno prvorazrednima, sudeći po standardima umetnosti“, premda ostaje nejasno – istorija estetike govori o neprestanim previranjima u domenu evaluacije uspelosti umetničkog dela – kakvi su to standardi i kojom metodom se služe. Simplifikujući značaj pitanja Kamijevih dela, Sontagova ih svodi na „prozu koja odaje svoj izvor u intelektualnom interesu“ i „propadljivu moralnu lepotu“. Uistinu, Kamijeva proza ostaje lišena dekora i njegovi likovi su, često, samo pokušaji ovaploćenja životne filozofije, etičkog, estetičkog pogleda na svet[1], ali u pogledu univerzalizovanja ljudske ličnosti – važnih pitanja naše egzistencije – prevazilazi okvire jednovremene ideologije, zato što nije okrenuta ka samoopravdanju, već ka ličnosti, koja, poput Mersoa, postaje prvo zločinac, a zatim žrtva pounutarnjena jedne istine. Moralna lepota Kamijevih dela je u tome što ona nisu moralizatorska, didaktički samozagledana, već suspregnuta u tihovanju, poput Prustove zamisli stvaralaštva kao druidskog spomenika, koji u zaboravu svedoči o kratkotrajnoj istini pregnuća, ali je nikome ne preporučuje.
Prema rečima Suzan Sontag, „polazeći od premisa popularnog nihilizma, on vodi čitaoca – isključivo snagom svog mirnog glasa i tona – do humanističkih i humanitarnih zaključaka koji nikako ne proizlaze iz njegovih premisa“, praveći tako „ilogični skok u ponor nihilizma“. To nas, tonom aludiranja na neistinitost, podseća na rečenicu Džonatana Mazura – u pogledu Stranca – da je „Kami uspeo da ubedi čitaoca u Mersoovu nevinost, ali je malo istine u njegovim rečima”, gde Sontagova, kao i Mazur, zaboravljaju na razliku između istine fikcije i istine stvarnosti. Bez obzira na to što Sontagova ne pojašnjava kakve su premise „logičnog skoka u nihilizam” – posebno u odnosu na Kjerkegorovu filozofiju kojom je opterećen Mit o Sizifu – čak i kad bi takav skok postojao, autorovo je pravo da ih preoblikuje radi dokazivanja istinitosti dela. U tom pogledu, Kami, i pod pretpostavkom nedoslednosti premisama nihilizma, ostaje – što je važnije – odan autentičnosti istine svog dela. Umetničko delo nije replika postojećih obrazaca, već transponovanje, ugrađivanje u okvire mogućeg. Jasmina Ahmetagić se, u Knjizi o Kamiju, osvrće na citirane Mazurove reči, zaključujući:„Ako je pisac ubedio čitaoca u junakovu nevinost, onda ubedljivost počiva na stvarnosti kakva je oblikovana u samom romanu, koja je jedina relevantna za procenjivanje istine koja se od književnog dela očekuje, a to je poetska istina.” Ne leži privlačnost Stranca u „snazi mirnog glasa i tona” autora, već u, među drugim kvalitetima, nedokučivosti junaka, perspektivizmu koji ukazuje na jedno od ključnih pitanja nihilizma kako je interpretiran, pre svega, u Srećnoj smrti i Strancu, a to je: da li Mersoa neutralnost prema ljudskoj drami „približava nihilizmu ili ga pak usmerenost na radost življenja a ne na ostvarenje statusa u društvu i to što uvažava samo čisti plamen života nihilizmu suprotstavlja”. Moguće odgovore pronaći ćemo u Mitu o Sizifu, što ne rešava pitanje tumačenja Kamijeve proze. Štaviše, time što ne sugeriše, već rasvetljava, Alber Kami uspešnim pokušajem uopštavanja ljudske prirode, nadilazi književne i filozofske tendencije svog vremena, te ako Sveske nisu „nadživele svog autora”, mnogotrukost nesamerljivih istina njegovih dela svakako jeste.
Uprkos tome što je bio „savest javnosti”, Alber Kami, po mišljenju Suzan Sontag, nije bio dovoljno emocionalno čvrst, barem „ne na način na koji je to Sartr”, dok „njegova nesposobnost da zauzme stav po alžirskom pitanju – pitanju o kom je, kao Alžirac i Francuz, bio jedinstveno kvalifikovan da govori – bila je poslednje i nesrećno svedočanstvo njegove moralne vrline”, zaključujući da „delovanje nije bilo Kamijev primarni interes”. Nekoliko pasusa ranije, Sontagova ne zanemaruje autorovu hrabrost prilikom odricanja podrške prokomunizmu, te sve podseća na potragu za idealitetom vrline i to, paradoksalno, u poređenju sa Sartrom. Zaboravlja se da je 1956.godine, francuska desnica, dok je Kami pokušao da utiče na alžirsko-francuske pregovore, vikala:„Smrt za Kamija.“ Ne treba zanemariti ni piščevu reportažu o gladi u Kabiliji iz 1938.godine, zbog koje su ga autoriteti stavili na listu sumnjivih. U svojim tekstovima, Alber Kami se osvrtao na užase atomske bombe, stanje zatvorenika u Dahau i posledice totalitarnih režima, te se „neutralna“ pozicija u jednom slučaju ne može koristiti za isticanje lažnog iskaza da je piščeva politika ideologija nedelovanja. Ako je verovati Danilu Kišu da je priklanjanje fašizmu i staljinizmu siguran put intelektualca ka gubljenju moralnog glasa, onda „Sartr nije položio ispit“. Složenost pozicije u kojoj se Kami nalazio možda ne opravdava – ukoliko je opravdanje neophodno – njegovu „tišinu“, ali je još manje povod da se na osnovu nje pogrešno skicira kompletno ideološko delo jednog stvaraoca. (Ne)namerno previđajući sedenje na dve stolice u slučaju Kami-Sartr, Sontagova iskazuje sličnu nedokazivu nedoslednost kao i po pitanju izjava da se „ni misao ni umetnost najvišeg reda ne mogu naći kod Kamija“, u odnosu na originalnost Žan Pol Sartra.
Pošto čitalac istovremeno iznova piše knjigu pred sobom, ima potpuno pravo da u čitanje utka dijapazon očekivanja kao splet nerazmrsivih okolnosti i uticaja. Uprkos formalnim odlikama čitanja, što oblikuju tekst pred nama, gde (ne)svesno učitavamo značenja koja su, dalje od potrebe za subjektivnim iskrivljenjem istine, deo neosvešćenog nasleđa, moramo biti obazrivi kada potencijalno poetski uslovi raščitavanja, počnu da prepravljaju proverive događaje. Tako poetske istine u mogućim, staklenim lepotama svojih laži, postaju ideološka oruđa onih koji naivno veruju da je čitanje piščevih reči isto što i zagledanje u njegovu ličnost. Nije uvek moguće biti pravedan, te je zato svako čitanje i kolektivno, gde se preko stakla nemo razgledamo u (ne)slaganjima.
[1] U Knjizi o Kamiju, Jasmina Ahmetagić navodi da „estetički karakteri mogu da budu shvaćeni primarno kao tehničke funkcije, s obzirom na njihove formalne i dramatičke efekte. Oni su „koncepti antropoidnog oblika ili fragmenti ljudske psihe.” Navodi u italiku su autorkini.