Dan šesti Rastka Petrovića zbilja je monumentalan roman u srpskoj književnosti. Važan ne samo u istorijskom smislu, imajući u vidu da je albanska golgota u Prvom svetskom ratu više mitologizovan događaj nego potkrepljen činjenicama koje se mogu proveriti, ostaje svakako značajan u književnom i umetničkom smislu.
Svi pokušaji da donesem valjan prikaz dela ostaju na samom početku iznevereni, ne zato što nemam šta da kažem, već jer je ovo nezahvalan prostor, mali, jalov za takvu vrstu poduhvata. I ne znam, ne mogu da usnim koliko je prostora potrebno da sakupim na jednom jedinom mestu izvan samog sebe, koliko je prostora neophodno da sabijem unutar samog sebe, kako bi bilo dovoljno široko da se rašire velika šatorska krila istorije ljudskog roda ispričane kroz život mladog Stevana Papa-Katića, dok je sa vojskom preživljavao užase albanske golgote tokom Prvog svetskog rata.
U istorijskom smislu, pomenuti događaj čini okosnicu dela, veliki, glomazni prsten što uobručava ljudski rod na stradalničkom hodočašću kroz užase rata. I nema glavnog lika, prisutne su mirijade (mini)narativa koji se međusobno ukrštaju i osipaju na beskrajnom žalu školjki, pušaka, krvi, protoplazme; pod hladnim nedrima okomitih i strmih albanskih gudura, tamna guja vojske, zarobljenika i naroda gamiže, ne verujući više ni u šta: ni u život, ni u smrt, čak ni u to da je moguće da išta postoji sem hladnoće, zaleđenog šipražja i snežnih smetova. Jedino stvarno je to hodanje, teško, promrzlo, uzaludno. I jedino dok se korača se živi, kao da se čitav život spustio u tabane obmotane novinom i vezane vrpcom kako stopala ne bi ostala rumena i hladna na kobaltnom mrtvilu leda.
Za vreme osam nedelja, koliko je prelazak trajao (prvobitni naziv prvog dela romana bio je Osam nedelja ponuđen Geci Konu), u potpunosti se gubi ona odlika vremena po kojoj nešto jeste: mogućnost da bude izmereno, određeno, izračunato. I kao da u strašnim gudurama planina, lagumima i nestalnim tresetištima punim smrti, čovek stvara, izmaštava sasvim novo, drugačije, neophodno vreme: vreme kao neposrednu činjenicu svesti; ono se širi ka unutra, rasteže i skuplja, te zbog toga tih osam nedelja deluju kao nešto duže i drugačije. Vreme je osećajno, lično, nema nikakve veze sa spoljnim događajima, sem ukoliko oni nisu konkretno ovaploćeni: u kakvom spasilačkom brodu na pučini ili u sanducima hrane. Van toga, nema ničega, ni vremena ni prostora, samo smrti; i u toj smrti, velikom, nepreglednom basenu blata i kljakavosti, postoji život, skoro na ivici da se sjedini s fosilima, oksidiše ka zemlji, život sav od glasova, svetlosti, nečega neprestano spremnog da se kreće, da teži, da se ne prepusti. Ljudi su prezasićeni unutarnjim vremenom koje se neprekidno širi, kao u Čarobnom bregu Tomasa Mana. Zbog toga Bil i kaže Stevanu Papa-Katiću da mu se čini kako ne postoje događaji u njegovom životu, već da se sve događalo i ostalo u njemu.
Tok svesti koji Petrović primenjuje u ovom romanu nešto je zbilja do tada, a i sada, neviđeno u srpskoj književnosti, bar ne u tom obimu. Možda ponajviše od svega, bez obzira na razmere stradanja, Rastko primenjuje ideju Marka Aurelija o večnom vraćanju istog; ne samo da to vidimo i u užasu prelaska preko Albanije (u srcu stradanja, žena se porađa), već i na kraju romana, kada se život Stevana Papa-Katića nastavlja preko njegovog nerođenog deteta. I zbog toga roman, bez obzira na zastrašujuće scene, doživljava epilog u vidu mirne kulminacije: život je takav kakav jeste, neminovno se mora svršiti, kao što mora i otpočeti, i to ništa i ama baš niko ne može poremetiti.
Sveprisutna su omanja zaokruživanja narativa kako bi se postigli kontrasti i čitaocu predstavio izvestan bilans života. Pregršt je likova i priča, ali oni se svi na kraju ulančavaju u sveopštu istoriju ljudskog roda. I kada je Rastko u jednom od pisama rekao prijatelju da „takvu poeziju u jeziku još niko nije postigao”, izvesno je da bih se složio. Ne zato što je ona nužno u svim delovima dobra, roman ima nedostataka, već zato što je naprosto drugačija. Predivno iščašenje u toku srpske književnosti.
Drugi deo romana koji govori o životu u Americi je nešto slabiji u odnosu na prvi, premda nas kraj vraća na početak romana, čineći zaokruženu celinu. Čini se da je bilo neophodno svuda proći, umreti nebrojeno puta, roditi se u tuđoj krvi, oticati iz nje, ulivati se u nečije kamene okvire ruku, napajati se lišajevima i žilavim mirisom zemlje, voleti majku i ženu, zagrliti psa u sećanjima, napraviti od albanskih planina ženu na konju i, sve to, samo da bi se opisao taj beskrajni krug života. Nešto tako tužno, istinito, poetično.
Više o korišćenom izdanju možete saznati ovde.