U eseju Protiv Sent-Beva, Marsel Prust nas je, govoreći o kritičarskom trendu svog vremena, upozorio da poznavanje konteksta vremena i života autora ne znači biti upoznat sa stvaranjem jednog pisca, odnosno, sa njegovim tekstom. Govoriti o književnosti ne podrazumeva redukovanje na trivije iz piščevog života, a još manje objašnjavanje vremenom kom pripada i tradicijom – što su prihvatljiva sredstva za uvod u delo – jer su autentični glasovi samo malim delom „proizvod i činilac svog vremena“ (Dan šesti, Rastko Petrović), dok se jedinstvena muzika ili „šara“ može čuti samo u tišini, odeljenosti i van uticaja tumačenja.
Nakon pada političke stranke kojoj je pripadao, Horacije biva pomilovan, dobivši mesto pisara u državnoj službi. Bez obzira na to što je pronašao način da se približi Meceni i Avgustu, kroz šaljivi ton njegovih pisama, često nailazimo na rezignaciju i srdžbu prema onima koji, čak i kada ga umilnim tonom podsećaju da ih ne zaboravi, bude svirepo sećanje na iznuđenu servilnost i potčinjenost njegovog položaja. Zapažen od strane Mecene, Horacije će biti zahvalan, ali i obeshrabren tim prijateljstvom, posebno u trenucima kada ne oseća potrebu da piše. U izvanrednom prevodu Radmile Šalabalić, krstarimo kroz prastari tekst koji nije u celosti sačuvan. Uprkos kvalitetu prevoda, ostajemo uskraćeni za originalnu muziku Horacijevih stihova koja, čak i tamo gde je prevod briljantan, sadrži samo tanušni ekstrakt originala.
Suočen s vremenom razvrata i neprestanih zabava na Meceninom dvoru, zakonima koji su postojali samo na papiru i upitnim duhovnim stanjem omladine, Horacije se u pismima često obraća mladeži i, poput antičkih uzora, didaktički ostavlja upute za život i življenje. Teško je preneti sadržaj pisama, ne zato što maglovito izmiče, već jer, poput drveta što para visine, teme niču jedne iz drugih, rastu iz sebe samih, čak i u kratkim obraćanjima prijatelju ili državnom službeniku. Razgranatost Horacijevog jezika i gustina tema deo su indirektnog obraćanja u kom, ako čitate između redova, ponire ne samo u istorijski i politički momentum, već i u lična stanja, opisujući starost i odsustvo volje za daljim stvaranjem.
O Horacijevoj poetici najviše saznajemo iz Pisma Pizonima, teorijsko-kritičarskog razmatranja, gde je, kako u pogledu sadržaja, tako i u pogledu forme, bio pod uticajem peripatetičara Neoptolema, koji je popularizovao Aristotelova i Teofrastova učenja. Poput helenističkih uzora, Horacije produžava poznatu liniju saveta o stvaranju i recepciji umetničkog dela, govoreći o neophodnosti metamorfoze jezika, neopravdanom odsustvu kritičkog aparata prema starini, načinu oblikovanja pesme i namernoj originalnosti koja nije ništa drugo do kič, pokušaj da se „u šumu stavi delfin, na talasu naslika vepar“. Premda nije sve delove svoje poetike sumirao u jednom pismu, podrobnim iščitavanjem i obraćanjem pažnje na detalje, možemo sakupiti, prolazeći kroz različita pisma, Horacijeve savete. Jezik, najvažnije oruđe ostarelog pesnika, poredi s prirodom:
Kao što šume sve lišće u sumrak godine gube,
starije prvo, pa redom – i reči kad ostare umru.
Time ukazuje na važnost prilagođavanja i menjanja jezika, osvežavanja jezičkog izraza, ali i na rešenost da se time ne podilazi publici. Nasuprot obnavljanju jezika, pojavila se i tendencija koju, u svojoj knjizi De analogia, Cezar najavljuje u vidu saveta, ističući da „kao oštri kamenjar izbegavaj novu i neuobičajenu reč“, čemu se Horacije suprotstavlja, izjavljujući u Pismima:
Sva dela će propasti ljudska,
kamoli jezik da čuva svoj ugled, neprolazne čari.
Ne vidi Horacije u nemogućnosti jezika da zauvek ostane isti slabost naše volje i nedostatnost jezičkog aparata – naprotiv. Kao najslikovitiji izraz samog života, tako se i jezik, prema prirodi svoje ćudi, mora menjati. U sklonosti ka ponovnom rađanju, Horacije, pre no manu, vidi sposobnost jezika da iznađe nove, adekvatnije forme svog izražavanja.
U nastavku pisama, razračunava se s kritikom, ali se i nadnosi nad sudbinom svog dela. Na jednom značajnom mestu, pesnikova dalekovidost predviđa manjkavosti činjeničkog pristupa književnosti, upućujući nas na sadržaj teksta, intuitivni osećaj koji se rađa u dodiru s njim, kao najavljujući rečenicu Virdžinije Vulf da je poezija „glas koji odgovara glasu“:
Dosta priroda sama iznutra te priprema prvo
kako doživljaj svaki da ispoljiš.
Ne udovoljavati zahtevima i ukusu publike je moralna dužnost stvaraoca, a u Pismima je sumirana kroz stav da, kad neznalica hvali nečije delo, hvali ono najgore u njemu. Zato je važno kako, ali i kome se obraća naše stvaranje. Ne beži Horacije od kritike, već naglašava njen značaj. Jezikom Oskara Vajlda, kritika, ukoliko je poštena i proizlazi iz sebe same, predstavlja umetničko delo za sebe:
Ali ko želi da pesma mu časno sve probe izdrži
peru će dodati svome i kritičnost cenzora časnog.
Obrazovati publiku, a ne navikavati je na jeftine, besadržajne prizore, stvara potencijalne kritičare, ali i prave poštovaoce umetničkog dela. Nasuprot tome, osvrćući se na publiku svog vremena, zapaža:
Al’ bi se smejao danas Demokrit da narod taj vidi
kako, kad ugleda zverku što panter je s kamilom stvori,
beloga slona i slično ― oduševljen izbeči oči.
Najavljujući savremeno doba izloženosti plitkim i besmislenim sadržajima, Horacije piše o značaju usmeravanje naše pažnje, ne samo kada je u pitanju svakodnevni život, već i sagledavanje umetnosti. Pre svega, ne dozvoliti da nas zavara i omađija šokantnost dekora koji se dešava na štetu postavke dela, njegovog jezika, autentičnosti i prirodnosti u odnosu na ono što je moguće i verovatno. Na tragu tog manira, Horacije daje savet budućem piscu da „navike dobro uoči što donose životna doba“.
Bilo bi nemoguće osvrnuti se na sve o čemu Horacije govori u Pismima. Na tragu toga da je poezija „glas koji odgovara glasu“ – onoliko koliko nam prevod to dozvoljava – treba prići promatranju stihova pred nama. Šta poezija nudi u tihom sagovorju, i da li naša priroda intuitivno oseća tvrde zidove naizgled neprobojnog zamka kao tople sobe gde se može skriti na neko vreme, koliko dobrodošlice ima u jeziku koji se, izmenjen i prilagođen, obraća našem, ali i svakom vremenu, to su pitanja od fundamentalnog značaja za razumevanje i pristup ne samo ovoj, već i drugim poetskim knjigama. Ne odbacivati objašnjavalačku moć činjenica, ali se ne rukovoditi njima ka srcu književnog teksta.
Korišćeno izdanje: Horacije, Pisma, prevela Radmila Šalabalić, Srpska književna zadruga, 1972, Beograd.