Razmišljao sam kako pisati o esejima Oskara Vajlda, na koji način ih preporučiti, a istovremeno izbeći zamku ispraznog prepričavanja i navođenja. Čime se poslužiti da biste predstavili autorovu misao, odeljenu od zamršenih autobiografskih podataka i novinarske trivije?
Zbirka eseja Propast laganja u prevodu Gordane Ćirjanić (izdavačka kuća Gradac K), sadrži četiri eseja: Propast laganja, Pero, Olovka i otrov, Kritičar kao umetnik, Istina maski. Eseji koje obuhvata prevod pred nama prvi put su objavljeni u delu Namere 1891. godine, koja je, prema mišljenju kritičara, bila i najplodnija za Oskara Vajlda. Do 1891. Vajld je po engleskim krugovima bio poznat kao ekscentrični kozer, putujući pripovedač, oštri kritičar savremene umetnosti i istaknutih ličnosti. Široko oksfordsko obrazovanje omogućilo mu je – što je primetno u esejima – da umetnost posmatra iz tačke odozgo, sjedinjujući različite epohe u jedan problem i jedno rešenje. U jednom od svojih eseja, navodi kako „sve što je lepo pripada istom dobu”, a činjenica je da je upravo o lepom – nepromenljivom, idejnom – najlepše pisao.
Čitati eseje može biti slično čitanju putopisa, samo su mesta unutrašnja (ruku na srce, zavisi od vrste eseja). S tim u vezi, mogu biti frigidni i salonski: faktografija mesta pretočena u rečenice (kao što su, recimo, putopisi Jelene Dimitrijević iz Amerike) ili presvučeni senzibilitetom autora (lutanja Rastka Petrovića po Africi ili Stevana Pešića po Šri Lanci). Na tom tragu možemo govoriti o esejima Oskara Vajlda. Daleko od hladnih, umerenih raspravljanja, nude ekstravagantnost, bujnost misli u neprestanom dodirivanju paradoksa. Po formi slični Platonovim dijalozima, gde su sporedni likovi makete, turbine za pripomoć centralnoj ideji ka čijoj projavi se bližimo, neprestano nude koketeriju s paradoksom. Kao što je sioranovski paradoks „kolut preko glave”, tako i Vajldov pad u paradoks predstavlja mogućnost još jedne krajnosti da bude istinita. Milovan Danojlić je opisao Siorana kao mislioca koji „nasrće na vladajuću logiku”, što čini i Vajld, ali se stiče utisak da to ne radi iz uverenja da postoji jedna, univerzalna istina, i da će je on razotkriti, već jer je ubeđen da su istine, ali i njihove negacije, podjednako tačne. Eseji prevazilaze okvir forme, umetnička prosijavanja u opisima, na primer, Mona Lize, ili verovanje da u prirodi nema ničega što u nju sami nismo uneli, govore nam da je traženje činjeničke tačnosti u viđenjima Oskara Vajlda promašaj. U njima se ne može videti otvorenih očiju, njihova istinitost se ne može proveravati uz konsultaciju rečnika ili teorijskih knjiga – zatvoreni su za hladnu logiku i umerenu misao. Vajldove reči su „crne od dubine” jer su derivat najfinijih metafizičkih traganja i potvrda teze da „nijedan veliki umetnik ne vidi stvari onakvim kakve one zaista jesu”.
Slični po formi i različiti po dužini, eseji su okupljeni oko nekoliko tema koje zaokupljaju misli Oskara Vajlda, kao što su pitanja statusa kritičara, odnosa umetnik-publika, odnosa umetnik-priroda i, na koncu, ontološkog statusa umetnosti. Ne treba prenebregnuti ni pitanje odnosa umetnika i morala, kao i statusa greha u okviru prihvatljivih okvira mišljenja. Nazire se neprobojna, mračna podudarnost – premda se kod Oskara ispoljavaju vrcavost i razigranost misli – između misli Oskara Vajlda da je „greh bitni činilac napretka“ i stava-negacije Emila Siorana da je „čovek uništen kad prestane mrzeti“. Kategorijalno različite, ipak se dodiruju svojim granicama: napasti uvrežena stanovišta ne pokazuje da su ona nužno lažna, već da je njihova negacija mogućnost koja se sme razmatrati, o kojoj se može govoriti.
Možda jedna od najpoznatijih Vajldovih rečenica – da „život podražava umetnost“ – potiče upravo iz eseja koji se nalaze pred nama. Tiče se odnosa umetnik-priroda, gde je Vajld stava da ne samo da je „književnost preteča života”, već umetnost uvek stvori oblik koji život kasnije podražava. Život, prema mišljenju Oskara Vajlda, želi da se izrazi, da iznađe adekvatni izraz za svoje manifestacije, a to je upravo ono što mu umetnost nudi. U Engleskoj nije bilo tako gustih, vislerovskih magli, dok ih umetnici nisu predstavili na platnu. On ne negira uticaj i značaj prirode i života, ali su za njega prihvatljivi kao umetničke konvencije. Bez obzira na to što je bio sklon čestim i pogrešnim preterivanjima, ne možemo sagledati ovu misao u skučenim okvirima izvlačenja rečenica iz konteksta, jer se ona, šire, odnosi na Vajldovu kritiku i prezir prema realizmu.
Pobornik verovanja da je „lepo samo ono što nas se ne tiče”, nedvosmisleno nas navodi na put Kritike moći suđenja, istovremeno nas podsećajući da je zakoračiti čvrsto na bilo koje tlo u potpunosti pogrešno. Oskar Vajld se inteligentno poigrava s ličnim, ali i čitaočevim uverenjima, naizmenično osvetljavajući i zamračujući putokaze, dajući nam maske i dekor predstojeće predstave, ali čija radnja, istovremeno, podseća na više njih, na istinitost suprotnih tvrdnji. Tako se razbokoruju sučeljene istine, a pravi zadatak nije dokazati koja je od njih najuverljivija, već dopustiti, kao što je, govoreći o Selimoviću, potcrtao profesor Zoran Milutinović, da i jedne i druge budu istinite, uprkos tome što se međusobno isključuju.
Više o korišćenom izdanju možete saznati ovde.