Paviljon br. 6 Čehovljeva je novela i prati život Ivana Gromova, bivšeg sudskog pristava i gubernijskog sekretara, koji oboleva od manije gonjenja, i Andreja Jefimiča, glavnog sreskog lekara.
Do sada sam pročitao dosta Čehovljevih dela i u različitim životnim dobima, ali mogu reći da je ovo među onim koja su ostavila najsnažniji utisak. U velikom broju Čehovljevih priča postoji nit rezignacije koja, ili tokom priče boji spoljašnja dešavanja, ili gradacijski korača ka epilogu do potpunog kraha.
U ovoj noveli, rezignacija i nemoć su i spoljašnje odlike društva, u ovom slučaju čitavog sreza, ali i unutarnje osobine glavnih likova. Paviljon br. 6, učmala, smrdljiva zgrada u okviru dvorišta lekarske ambulante gde leže umno oboleli, predstavlja simbol obezličenja čoveka u lancima državnog, društvenog aparata. Premda imena junaka nisu skraćena kao kod Kafke, niti napisana malim slovom kao kod Elfride Jelinek, oni i dalje ne poseduju dovoljno volje da se odupru efemerijama i nužnostima. Odupreti se Paviljonu br. 6 značilo bi, istovremeno, moći prekoračiti granicu sopstvenog trpljenja; odupreti se Paviljonu br. 6, značilo bi mogućnost da junaci mogu teorijske ideje da prevedu u pragmatične aktuelizacije. To se, ipak, ne događa.
Dok, sa jedne strane, Ivan Gromov, žrtva manije gonjenja, idealistički i teološki posmatra stvarnost, u smislu rezignacije nad ovozemaljskim životom i očekivanja obećanog raja gde će pravda pobediti, Andrej Jefimič iznalazi sijaset opravdanja da učini boljim ne samo sopstveni, već i položaj bolesnika koji se oko njega nalaze. I upravo u ovoj tački, Čehov pokazuje sav besmisao društva; lekarevo stoičko povlačenje pred talasima života nije okarakterisano kao mudrost, već kao kukavičluk i bežanje od problema. Slično je i sa Ivanom čija je istina, uprkos jasnom sagledavanju stvarnosti, uzaludna, jer se ne odnosi i ne deluje ni na šta; ona nema mogućnost projavljenja. I upravo ćutanjem, negiranjem problema svakodnevice, lična nezainteresovanost i splin, vremenom postaju malodušnost čitavog jednog društva; vremenom, izvrnuto, nakazno, površno lice društva, podstaknuto sve većom moći, postaje orvelovska čizma koja gazi ljudsko lice i u takvom društvu, kao u Čehovljevom srezu, čini se da istinu govore samo oni koje društvo smatra ludacima.
Postavlja se pitanje da li likove poput Andreja Jefimiča i Ivana Gromova možemo kriviti što se nisu trgli i pokušali da promene stvarnost? Kako razlikovati običnu lenjost od nemogućnosti da se dalje prekorače granice sopstvene ličnosti? I da li je talog, poput onog u grlu Andreja Jefimiča koji dolazi kasno, kad je već sve svršeno za njega, nešto što treba ispljunuti odmah, pre nego nas uguši? U tom smislu, i Ivan Gromov i Andrej Jefimič slični su Verthajmeru iz Gubitnika Tomasa Bernharda. Dok Andrej Jefimič pokušava da prenebregne i opravda lični otklon od problema života pozivajući se na stoike, premda se na kraju uverava u nepostojanost teorije, istovremeno Ivan Gromov saopštava bolnu istinu: ne mogu se stoički prezreti zadovoljstva i patnje u ovom životu, posebno jer postoje ljudi koji zadovoljstva nikad nisu ni upoznali te bi, samim tim, odricanje od patnji značilo i odricanje od života. I na ovom mestu i Andrej Jefimič, nezadovoljni, potišteni lekar zabačenog ruskog sreza, ali i Ivan Gromov, pametni, bivši student univerziteta, kao da shvataju da su nesrećni ali da bi, poput Bernhardovog Verthajmera, bili još nesrećniji kad bi im neko tu nesreću oduzeo; čini se da je to još jedino što ih drži na okupu u okruženju potpunog pada.
I kada na kraju završi kao bolesnik Paviljona br. 6, Čehov preko Andreja Jefimiča ne ostavlja previše šarenu sliku budućnosti društva. Ima ovde i Dostojevskog, hrišćanske etike, hladnog racionalizma, Volterove skepse, Orvelove subverzivnosti, kafkijanske obezličenosti…
Bilo kako bilo, imate sve preporuke za ovu Čehovljevu novelu. Možda je lično trgnuće jedan od načina reagovanja na sistem, društvene promene i smetnje. Dozvoliti da se uspava jedna ličnost, na duže staza, šansa je uspavljivanja miliona ljudi.
Više o korišćenom izdanju možete saznati ovde.