Saputnici su prva zbirka priča Isidore Sekulić, objavljena 1913. godine, u vreme trajanja Srpsko-bugarskog rata, zbog čega je kritika smatrala da nije izašla u pravo vreme. Čak je i Skerlić, eklatantan u svojim stavovima, izjavio da, putujući vozom, nije mogao sasvim da se posveti delu, jer su se tih dana događale različite političke, životne smutnje, u kojima je prizor ranjenih i mrtvih tela nadmašivao svaku fikciju.
U Dnevniku Virdžinije Vulf postoji opaska Aliks Strejči: „Nemam nade da ću umeti dobro da pišem: vidim stvari onakve kakve su”, i na tom tragu se može pristupiti ovoj zbirci. Uprkos kritici, možda najveći kvalitet tekstova leži upravo u činjenici da staklence periskopa ne zamućuje stvarnost, već je drugačije sagledava. Da bi to mogla da učini, bilo je potrebno iznaći novi jezički aparat, nešto intimističko, lično i ispovedno. Zato Isidorina proza, možda više nego pamfletski tekstovi koji nemaju kapacitet da uzrastu do autentične književnosti, prikazuje na opšti, univerzalni način upravo ono za šta se mislilo da manjka tih dana u njenim redovima: surovi realizam svakodnevice. Psihologizacija Isidore Sekulić i činjenica da je „stavila sebe pod lupu”, daleko od dnevničkih zapisa bez ikakve transpozicije, u tišini govore o onome što je čovek u svom apsolutu. Hronološki prateći priče, fragmentarne, fokusirane na detalj, često i prekićene viškovima koji zatomljuju kakav lep pejzaž, neku toplu sliku čiji dekor biva sakriven drugim ukrasima – mnoštvom ukrasa – dakle, u tom redosledu, od Bureta, gde pratimo „robinzonijadu” devojčice među naprslim daskama natkriljenim suncobranom, pa sve do Pitanja kojim se delo završava, ispričana je povest koja, više od dijaloga s vremenom, predstavlja sagovorje s ljudskim životom.
Na kakve saputnike upućuje naslov Isidore Sekulić? Devojački snovi i život završavaju se željom da se „zazidaju tragovi mrtvih dana”, što najavljuje inicijaciju u život, prustovsku postavku u vreme, kad verujemo „da produžavamo život stojeći budalasto pred satom koji smo zaustavili”, u težnji između stvarnog i ličnog vremena, saputnici Isidore Sekulić, među kojima je temporalnost naposredna činjenica svesti, nešto što se, kao u Danu šestom Rastka Petrovića, ne može ni izmeriti, mimoilaze se u neprekidnim, nezaustavljivim aritmijama i smirenjima, gde su „prikačeni jednim užetom i jednom željom” i gde je sve „jedan stalan ritam, jedan naročiti ritam, jedno trajanje, življenje i prolaženje koje tutnji kao i svaki život, ali čiji ritam je van našeg opažanja, osećanja i mašte”. Pored toga, saputnik je i čovek samome sebi u dugom hodočašću kroz duboka duhovna previranja. Ono što je Isidora započela, dobiće svoj vrhunac u Dnevniku o Čarnojeviću Miloša Crnjanskog, u sumatraizmu kroz koji stvarnost, kad se jednom prelomi, ulazi u autora posve različita. Ne samo da je čovek u Saputnicima svestan da je sve „tako prolazno i kratko”, već se, nakon Bureta, u većini ljudskih sudbina i težnji primećuje ocvalost i dekadencija, posredna ili neposredna subverzivnost spram aktivne ili potencijlne vitalnosti; mimoilazeći se, ne mogu „da raskinu, da iščupaju, da razriju da probiju, da prokopaju ili proderu zid lopte, i da se barem jedan od njih oslobodi strašnog robovanja u okrugloj šupljini” gde, zbog jake svetlosti, jedva da mogu i da opaze jedni druge, i gde su i „misao i pobeda dosadni u samoći”. Čovek Isidore Sekulić je u sumraku svojih želja i „nikada, nikada ne može onamo kud ga duša i želja i oči vuku”, u strahu zbog kog „ne postoji neposredni život.
Zato je „krug odvratni simbol ropstva i komike”, jer kroz zalaženje u sebe, Isidora pokušava da iznađe beg od faktografije života; zbog toga se i pita zašto ima potrebu da nešto saopštava, ali se ta želja ne odnosi samo na druge, već i na sebe: šta je krajnji cilj unutrašnjih putovanja i beskonačnih sastajanja i razmimoilaženja? To su pitanja koja postavlja proza Isidore Sekulić, i nisu direktno i reklamno angažovana, ali dublje, zauzimaju se za čoveka, za njegov – naš – vlastiti život i smisao. Ujedno, to je i razlog aktuelnosti Isidorinog dela – u njegovoj transpoziciji. T. S. Eliot navodi da je „pitanje da li se pesnik služi svojom poezijom kako bi zastupao ili napadao neki društveni stav irelevantno” jer „prava poezija ne nadživljava samo promenu popularnog mišljenja, već i potpuno gubljenje interesovanja za cilj do koga je pesniku bilo tako strašno stalo”. Nismo sigurni šta bi Isidora u ovom trenutku mogla da kaže o drugom Eliotovom citatu, ali je, time što je svojoj zbirci dala karakter opšteg pitanja nad smislom, možda učinila više od istorijskih udžbenika i vulgarno angažovanih pasusa, a svojom Glavoboljom došla do temeljitijih uvida u čovekovo lično, u ono što nas deli i razdvaja i zbog čega smo, bivajući zajedno, zapravo sami i, obratno, razdvojeni miljama, nikad bliskiji.
Više o korišćenom izdanju možete saznati ovde.