Ako je verovati Safonu da se „sećamo samo onoga što se nikada nije dogodilo”, onda se u uverenjima i želji za prepoznavanjem ličnog eskapizma u očima drugih ne nalazim usamljen. Ispričaću vam kako je to bilo. Bio sam mali, ne znam tačan broj godina, ali „do visine nečijeg stomaka” star i tetka me je odvela u knjižaru, malu, zapretenu u betonu između dva zida. U nju se silazilo napuklim stepenicama i svuda je vazduh bio pun svetla i knjiga. Zatim, u sledećoj sceni sećanja, stojim na kaldrmisanom platou ispod ogromnog drveta (možda lipe ili hrasta) i neprekidno zurim u podzemni zaton što odašilje napolje ćilibarsko svetlo. U nekim knjigama se smračivalo jer je svuda oko mene već bio mrak.
Vidite, ne znam da li se ovo ikada dogodilo. Znam da je sećanje toliko živo u meni da je nemoguće da ne bude istina. I kada sam uzeo u ruke Sitničarnicu ,,Kod srećne ruke“ Gorana Petrovića, prepoznao sam to mesto koje nikome nisam uspeo da objasnim. Možda je to zato što, poput Natalije Dimitrijević koja je posetila letnjikovac u koji Pokimica nema pristup, niko ne može da zađe i vidi to mesto jer ne deli sa mnom iste uspomene. Možda svi mi posedujemo slična mesta: ona pripadaju samo nama jer su deo ličnih sećanja i delimo ih, slučajno ili namerno, s ljudima koje poznajemo ili koje, pak, još uvek nismo upoznali.
Neću vam pričati o čemu se tačno radi u knjizi Gorana Petrovića. Ako bih mogao da se fokusiram na jednu stvar, rekao bih da je Petrovićeva metafora o naporednom čitanju začudni, promišljeni i maštoviti akvarel jezika i njegovih mogućnosti. Sročena pesma o jeziku i književnosti kao mestu opsesivaca. O tome koliko nas književnost spaja s drugima i koliko, s druge strane, potpuno izoluje od ostatka sveta. Na nesvakidašnji način, približavajući se Markesovoj svakodnevnoj magiji i Borhesovim metafizičkim kalamburima, Petrović tvori vreme u vremenu. I u vremenima Gorana Petrovića, nameće se pitanje kome pripadaju podneblja reminiscencija i da li je moguće živeti i stvoriti kakvo drugo vreme, zaumno i drukčije, skriveno, i u njemu se širiti nepregledno i neprekidno?
Petrovićevi likovi, osim Anastasa i Natalije, možda nisu do tančina opisane individue, ali to nije ni neophodno. Njegov jezik, isprva možda ne filigranski istančan, ali svakako po širini vokabulara bogat, u drugom delu romana postaje prisan i intimistički. Petrovićevi opisi Natalijine biblioteke, koja sliči botaničkoj bašti, prema senzibilitetu su slični prelepom delu u Dervišu i smrti Meše Selimovića, kada se opisuju njene ruke na početku romana. Slike koje Goran opisuje su u večitom prelazu između ovog, našeg vremena i onog drugog, u kom se isto živi i sneva, u kom sat s lancem kuca i gde mu promiču kazaljke, i neprestana dinamika nemogućnosti da se likovi usidre u bilo koje od dva vremena, čini nešto čudno s našom dušom: tu se mešaju moderno i atavističko, pojedinačno i opšte, intimno i javno.
Sitničarnica ,,Kod srećne ruke“ je i knjiga o drugim knjigama. Neopterećena političkim dešavanjima koja se pominju samo uzgred, naglašava važnost našeg ličnog, pritvorenog, zatomljenog. Dok razmišljam o njoj, ne mogu da se ne setim rečenice Isidore Sekulić iz Đakona Bogorodičine crkve da „čista lepota postoji, ali vodi negde iz života”.
Više o korišćenom izdanju možete saznati ovde.