Teško mi je da pišem o Prustu dok ne kompletiram Potragu za izgubljenim vremenom; a kad se to, Bože zdravlja, dogodi, biće mi još teže da na ovom prostoru iskažem bilo šta koherentno. Slojevitost na koju nailazite – a ona se možemo ticati različitih aspekata – zahteva naučne radove, a ne mesto na društvenim mrežama.
U Sodomi i Gomori 2 na scenu se vraćaju Verdirenovi sa svojim „malim taborom” iz prvog romana, ovoga puta na višem mestu društvene lestvice, ali ne i duhovne. Na tako tanane načine Prust pokazuje isto što i Tomas Man u Budenbrokovima: promenu društvenih klasa. Naizgled bezazlene, takve promene nisu samo razmena dekora na okviru društvenih zbivanja, jer svaki sloj društva sa sobom donosi i sebi svojstvene običaje i navike. I zato naš pripovedač, očistivši staklo periskopa za posmatranje likova u svojoj okolini koji, uvek iz različitih pobuda, čine određene stvari, ponižavaju se, bivaju servilni i drski, ogorčeni ili svirepi, koristi dobijenu podlogu da, u međuprostoru između društvenih dešavanje i patološkog, narcističkog odnosa prema Albertini, zamisli i dalje pasivizirani svet svog pisanja, bez znanja, a pre svega volje, da dobijenu građu konkretno upotrebi.
Varijetet likova koji ispunjava stranice nešto je uži, premda su oni zastrašujuće realistični; duhovitost i vređanja dobijaju novu dimenziju, a način na koji se šale i govore često je odlika ili unutrašnjih promena (kao kod Šarlisa) ili posledica manjka obrazovanja (Verdirenovi koji, zbog stalnog straha od potčinjenog položaja, a u želji da uspeju na skali efemernih uspeha, imaju potrebu da unižavaju one za koje misle da se ne mogu braniti, kao i da sami ne bi bili izvrgnuti ruglu); suvoparni delovi koji se tiču etimologije, porekla imena mesta kroz koja voz prolazi dok odlaze ka Verdirenovima na večeru ili se od njih vraćaju kućama, služi drugom cilju: kad saznamo šta stvari jesu, one gube tajnovitost i raniji značaj. Nekadašnji bregovi u izmaglici, sada su samo imena vezana za istorijske događaje. Nema ih puno, ali jeftini ramovi kod Prusta (kao što su, u prethodnim knjigama, scene posvećene baki, svetlosti, moru, vitrini u sobi hotela u Balbeku, sobaricama) na trenutke blesnu u savršenoj razuđenosti i blistavosti. Lično, najmanje me se ticao odnos s Albertinom, premda je on, imajući u vidu Prustovu biografiju i stvarni smisao iza napisanih redova, izuzetno važan za dalja tumačenja, ali ne i presudan. Nećemo se ovde baviti biografizmom, jer redukuje delo. Suština je da bi ovo delo ostalo monumentalno čak i da ne znamo ko ga je napisao jer, kao što T.S.Eliot kaže u svom eseju Društvena uloga poezije, „rđavi stihovi mogu da dožive prolaznu modu kada pesnik reflektuje izvestan popularan stav trenutka; međutim prava poezija ne nadživljava samo promenu popularnog mišljenja, već i potpuno gubljenje interesovanja za cilj do koga je pesniku bilo tako strasno stalo.”
Čitajte, volite Prusta. Nema ničega u životu što se pre toga nije našlo u Potrazi za izgubljenim vremenom.
Korišćeno izdanje: Matica srpska/Nolit/Narodna knjiga, 1983.