„Čitajući zbirku koja je pred vama, dugo sam razmišljala o tome gde li sam ovo sve već videla. I to nije ništa neobično. Logično, čitanje je po sebi proces konstantnog podsećanja, ali ovde je ono otežavalo razumevanje uzroka. Činilo se kao da je ova zbirka u potpunosti odnekud preuzeta, što je ujedno bilo i nemoguće. Napor uložen u evociranje poznatih, a srodnih stihova, urodio je plodom da razumem pravo poreklo ove zbirke. Radilo se o nečemu sasvim drugačijem, što nema veze sa pukim prebrajanjem intertekstualnih veza.
Ako bismo, čitajući stihove, morali da formiramo nekakav sud o pesniku, ne opirući se želji da stvorimo jednu izmišljenu biografiju, zaključili bismo da je ovo zbirka formiranog pesnika, koji je već decenijama na pesničkoj sceni, čiji je govor mudar i staložen, lišen početničke nesigurnosti. Zamislili bismo nekoga ko ima više godina od našeg pesnika, sasvim sigurno nekoga ko se možda već umorio od mladalačkih eksperimenata i želi da se u jednom posve drugačijem štimungu predstavi svetu. Ova (u svakom smislu za objektivnu književnu analizu) neprimerena impresija, pomogla mi je da shvatim odakle je zbirka „preuzeta“, a „preuzeta“ je iz predubeđenja čitaoca da prva zbirka jedog mladog čoveka mora po pravilu imati čitav niz nesavršenosti, koje i nisu za zamerku. Očekivano je izostalo, i zbog toga se i autorki ovih redova zbirka mora više dopasti nego nekome ko ne bi pristupio sa ovakvim predubeđenjem. Tako je u pesničkoj zbirci, koja ne pretenduje da ima određenu publiku, niti da se dodvori pojedinim stilskim i tematskim trendovima, nehotice postavljena zamka za čitaoca.
Fluidni, efemerni svetovi, ogoljeni kroz krhkost vremena, postavljeni su u jednu dimenziju, tako da se lakše prepozna koliko su slični i unikatni. Neočekivano skladnu „buku“ formiraju različiti glasovi, čiji tonovi nemaju veća odstupanja iz kog god jezičkog registra da dolaze. Hermetički stihovi, razgovorni jezik, prozaični jezik, smeli nadrealistički prizori, opisi najoporije svakodnevnice, jezik dečje razbrajalice, svi različiti intenziteti, postavljeni u jednom nepodrazumevanom suživotu, kao da je to njihov svagdašnji poredak. Ovde nema povlašćene pesme, niti potrebe da se ona omeđi i istakne naslovom. Kada bismo samo taj detalj uneli u zbirku, promenili bismo čitav njen svet. Ipak, jedno je važno odstupanje – posveta koja čini razliku i progovara direktnije sa našim vremenom – a to je posveta Igoru Vuku Torbici. Negde na polovini ove zbirke ona se javlja neočekivano, ostavljajući poseban emotivni utisak, baš u trenutku kad se čitalac u potpunosti privikne na ustaljenu formu pesama. Ovom posvetom se pesma neopozivo prikopčava za našu stvarnost, i njeno čitanje ne može biti izuzeto od tog spoja, ali njeno okruženje, koje je potpuno prirodno prihvata, ne čini je drugačijom u odnosu na ostatak zbirke. Štaviše, ona nas navodi na razmišljanje o svim mogućim neispisanim posvetama i o jednom neiskazanom stvarnosnom okviru kao prvom domu ostalih pesama. Jedan suptilan gest čini da i ostale pesme počinju da se probijaju izvan ovih korica.
U zbirci se četrdeset i jedna sekvenca filmski smenjuju da verno podsete na svu nesavršenost sećanja i osetljivost trenutka. Htenja, koja su bila prepoznatljiva odlika avangardnih pesnika, nameću se kao neizbežna asocijacija prilikom čitanja ove zbirke: želja za ispitivanjem praiskonskog i infantilnog i smelo iniciranje za uranjanje u takva stanja. No, prkosna mladićka razuzdanost i neutaživa glad da se po svaku cenu osvoji apsolut ovde nisu pratnja takvih htenja. Iako nepredvidivi jezički i tematski skokovi znaju da zavedu u tom smeru – osvajački impuls izostaje. Svest o precenjenosti epiloga i veština da se ono što je iskazano kao duboko lično, bez želje za posedovanjem, otpusti na razmeđi između dve pesme, snažna je i uverljiva imitacija zaborava, kao što je početak svake pesme ponovno sećanje. Otuda belina koja se nalazi između pesama nije samo formalni, tehnički prekid, koji postoji bez dubljeg smisla, već i tiha manifestacija zaborava. Svuda, izuzev u poslednjoj pesmi, čiji poslednji stih nosi naslov ove zbirke, pa nas ta belina vraća na početak – na sećanja. Time, simbolički, ova pesnička zbirka predstavlja knjigu koja ne može biti zatvorena.“
Recenzija Bojane Antonić u potpunosti je preuzeta iz pogovora pesničke zbirke Ničeg mekšeg od senki. Svoj primerak knjige možete poručiti ovde.